У току ове недеље нисмо говорили само о сећању. Говорили смо о томе како да будемо бољи једни према
другима.Прошле су три године од трагичних догађаја који су нас све дубоко погодили.
Сећамо се деце из ОШ „Владислав Рибникар“, као и младих из Дубоне и Малог Орашја.
Сећање није само туга – оно је и обавеза. Обавеза да учимо из онога што се догодило и
да градимо свет у коме ће бити више разумевања, више подршке и више љубави.
Различитости не треба да нас деле – оне нас обогаћују. Неко је тих, неко гласан. Неко
воли спорт, неко уметност. Неко се лакше уклапа, некоме треба више времена. Али
свако заслужује поштовање.Пријатељство није само дружење када је лако.
Пријатељство је када видимо да некоме није добро и приђемо. Када не осуђујемо, него
покушамо да разумемо. Када не исмејавамо, него подржавамо.
Мале ствари праве велику разлику:
једна лепа реч,
један осмех,
једно „како си?“може некоме променити дан.Зато нека наше сећање буде и
обећање:
да ћемо бити пажљивији,
да ћемо слушати једни друге,
да ћемо чувати једни друге.
Јер заједништво није нешто што се подразумева – оно се гради сваки дан.
У току ове недеље дружили смо се међусбно у школи, имали смо госте из ОШ “Доситеј Обрадовић”, одржали смо хуманитарни турнир у чијој реализацији су нам помогле и вредне маме наших ђака које су умесиле колаче, правили смо заједно паное, певали, играли се, садили цвеће и уређивали школско двориште.
