И ове као и предходних година, обележили смо Дан примирја у Првом светском рату. Неко сликом,неко беџом,неко саставом. Тако смо одали почаст свима који су дали животе да бисмо ми сада живели слободно.
Победа српске војске у Првом светском рату једна је од најсветлијих страница наше историје, запис о непоколебљивој храбрости, вери и неуморној борби за слободу. Мало је народа који су стали пред толику силу, а још мање оних који су, после готово потпуног уништења, успели да се подигну, усправе и победе.
Српски војник је на Церу и Колубари показао да је слобода вреднија од живота. У страшним зимама, у рововима, на планинским врхунцима и блатњавим пољима, борио се срцем које није пристајало на ропство. А када је 1915. године на земљу навалила сила готово целог Централног савеза, када је почело повлачење преко албанских гудура, чинило се да Србија нестаје у магли бола и страдања.
Али из тог пепела никла је нова снага.
На Крфу се српска војска опоравила. И када је заблистало сунце слободе над Солунским фронтом, српски јуриш претворио се у легенду: фронт је пробијен у једном налету, а отаџбина је ослобођена муњевитом брзином. Војници који су прешли пут смрти вратили су се као победници, као народ који је васкрсао из сопствене патње.
Симбол тог усправног, непокореног духа постао је мали планински цвет — Наталијина рамонда. Као биљка која, и када се сасвим осуши и делује мртво, оживи чим је додирне кап воде, рамонда је постала живи знак српског васкрсења. Она нас подсећа да је и оно што изгледа изгубљено, ако је саздано од вере и части, способно да поново процвета.
Њоме обележавамо не само крај рата, већ и снагу једног народа који је устао када се чинило да је пао заувек.
Нека сећање на српску војску остане светло и поносно,нека Наталијина рамонда вечно подсећа да се слобода не поклања — она се осваја храброшћу, жртвом и љубављу према отаџбини.
